Suprug i ja smo se razveli u snu – i to je pomoglo našem braku. To je pomalo izvan norme, ali mislim da puno parova potajno žudi za našim dogovorom. Odvojene spavaće sobe ne znači da se više ne volimo, to samo znati da volimo dobar san.

“Što ćeš reći sinu o ovome kad odraste?” pita me moj prijatelj, užasnut našom situacijom i potencijalnom psihološkom štetom koju bi ona mogla nanijeti našem dvogodišnjem sinu. Da je to baš onako kako mama i tata to vole?

Moj suprug i ja imamo ono što volimo nazivati ​​dogovorom. To je pomalo izvan norme, ali to je nešto za čim mislim da mnogi parovi potajno čeznu, ali ih je previše sram priznati. 

Istina je, mi tako živimo – imamo odvojene spavaće sobe i ne mislim da je to nešto loše.

Sve je počelo dosta nevino. Nikad nisam bila izvrstan spavač, a moj muž – nema načina da se ovo lijepo kaže – hrče. Zapravo on je epski hrkač. Moja je sestra jednom sjedila dolje u našoj dnevnoj sobi dok je moj muž drijemao gore.

“Kakav je to zvuk?” pitala me. “Nešto nije u redu s vašom peći?”. Dakle, čak iz spavaće sobe ona je taj zvuk čula na drugi kat – moram li još nešto dodati?

Hrkači i nesanice ne idu zajedno. Tijekom prve vrtoglave godine našeg udvaranja, kombinacija adrenalina iz nove romanse u kombinaciji s mojom stručnom upotrebom lijekova za spavanje i patentiranim glavom-na-drugom-kraju-kreveta čuvao je mir. Ali kad smo se vjenčali, a ja bila trudna, svi su dotadašnji pokušaji bili prekinuti. Zaspali bismo zajedno, ali bih se čim bi on zaspao iskrala u sobu za goste da se u miru naspavam. Kako sam znala da je zaspao? Pa hrkao je! Čak se iz spavaće sobe čulo u sobu za goste, ali već i toliko manje mi je bilo dovoljno da bolje spavam.

I premda mi je nedostajala ideja da dijelimo krevet poput normalnog para, stvarnost mi zapravo nije nedostajala. Kad sam rodila uredili smo dvije spavaće sobe: jednu za njega i jednu za mene.…